НАСЛЕЂЕ МИЛОСРДНОГ АНЂЕЛА

 

Садржај:

 

1. ПРЕДГОВОР

2. СТРАТЕГИЈА РАТА ОРУЖЈЕМ „ВИСОКЕ ПРЕЦИЗНОСТИ“

3. ОПЕРАЦИЈА: "Allied Force"

4. КРШЕЊЕ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА

5. УПОТРЕБА ЗАБРАЊЕНИХ УБОЈНИХ СРЕДСТАВА

6. МУНИЦИЈА СА ОСИРОМАШЕНИМ УРАНИЈУМОМ

7. ХЕМИЈСКО ОРУЖЈЕ

8. ЕЛЕКТРОМАГНЕТСКА ЗАГАЂЕЊА

9. ОШТЕЋЕЊЕ ОЗОНСКОГ ОМОТАЧА

10.КАСЕТНЕ БОМБЕ

11.ГРАФИТНЕ БОМБЕ

12.ХОРМОНСКА И ОРУЖЈА БИОИНЖИЊЕРИНГА

13.ПОСЛЕДИЦЕ

14.ИЗВЕШТАЈ „УНЕПА“ И СВЕТСКЕ ЗДРАВСТВЕНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

15.ПОСЛЕДИЦЕ ПО СТАНОВНИШТВО СРБИЈЕ И РЕГИОНА

16.ПОСЛЕДИЦЕ ПО НАТО ВОЈНИКЕ И РАТНЕ ИЗВЕШТАЧЕ

17.ЗАГАЂЕЊЕ БИОДИВЕРЗИТЕТА, УТИЦАЈ НА ФЛОРУ И ФАУНУ

18.ПОГОВОР

19.ЛИТЕРАТУРА

.........................................................................................................................................................................................................................................................................................................

2.СТРАТЕГИЈА РАТА ОРУЖЈЕМ „ВИСОКЕ ПРЕЦИЗНОСТИ“

 

Основну поставку војно-политичке стратегије – политике националне безбедности САД – представља тврдња да је “рат био, јесте и у XXI веку ће остати средство политике”. Зато су руководиоци САД одавно развијали идеју проналажења активног средства вођења политике “проширења граница интереса” САД уз коришћење војне моћи, али не прибегавајући сили атомског оружја.

Дијалектичка међусобна веза “одбрамбености” и “офанзивности” америчке националне политике јасно се изражавала у стратегијама атомског одвраћања и економске политике. “Одбрамбеност” одвраћања у тумачењу политичких руководилаца САД није имало значење пружање отпора онима који би претендовали на територију САД, него и одвраћање силом атомског оружја оних који би спречавали америчку експанзију. “Офанзивност” америчке политике атомског одвраћања се испољавала у политичком и економском супротстављању на рачун исцрпљивања СССР у трци за стратешким атомским наоружањем у глобалним размерама и конвенционалним наоружањем на континенталним аренама војних операција. Требало је да главни циљеви америчке политике атомског одвраћања допринесу остваривању главних задатака “политике силе” и “одвраћања”, тј. увлачењу капиталистичких земаља у војни савез под покровитељством САД с тим да се СССР (Русија) изолује и истисне из Источне Европе. Основни објекат америчке политике атомског одвраћања је после распада СССР и „Организације варшавског уговора“ постала Русија, према којој ће се главни циљеви испољавати у економском исцрпљивању на рачун обавезног смањења наоружања у вези свих Уговора које су СССР (Русија) - САД раније склопили, што мора довести до коначног економског исцрпљивања Русије, неуспеха у спровођењу војне реформе и распада војно-индустријског комплекса, тј. до њеног претварања у сировински додатак Запада без рата.

Зато се за први узрок појаве оружја високе прецизности може сматрати потреба да се створи средство за вођење рата са предвидивим резултатима и по “приступачној” цени.

Идеја савременог схватања принципа и садржаја планирања примене оружја високе прецизности (“прецизног” – према терминологији САД ) се појавила пошто су у САД 1960-1966.г. били издати научни радови Ј.Б. Зељдовича који су обухватали радове о теорији горења и детонације, физике ударних таласа и теорији хидродинамике. У стварању прецизног оружја су биле ангажоване водеће лабораторије и научноистраживачки институти САД. Коначно формирање система стратешких циљева за свеукупно планирање примене конвенционалног и атомског оружја било је фиксирано директивом “Д-068” председника САД Џ. Картера 1978.г. и прихватањем плана “СИОП-5Д”. И ако је у ранијем (до 1978.г.) систему стратешких циљева за гађање атомским оружјем било 6.500 објеката на територији свих земаља „Организације варшавског уговора“, нови систем стратешких циљева је обухватао 40.000 објеката само на територији СССР, од чега су 15.000 економски објекти.

Стварању савременог прецизног оружја је допринео још један узрок: радикална трансформација структуре економског и војног потенцијала развијених земаља, која је изведена од 1950. до 1980.г. као резултат четири револуције: две индустријске, транспортне и урбанизације. Прва од две индустријске револуције била је базирана на четвороструком порасту производње нафтне индустрије и петоструком порасту производње органске хемије. Капацитети рафинерија и петрохемијских фабрика у приобалним регионима САД порасли су шест пута, Западне Европе – двадесет пута, СССР – 15 пута, Јапана и Јужне Кореје – тридесет пута. Друга од две индустријске револуције ослањала се на бурни пораст информатике и атомске енергетике од 100 пута. Укупни капацитети нуклеарки су 1984. године већ износили: за европски део СССР – 5,3 kW/km2; за САД (без Аљаске) – 6,5 kW/km2; за Француску, Енглеску и Западну Немачку – 60 kW/km2. Очекивало се да до 2000. године капацитети нуклеарки могу достићи у СССР – 44 kW/km2, САД – 22 kW/km2, Француској, Енглеској и Западној Немачкој – до 150 kW/km2.

Током револуције урбанизације дошло је до радикалне индустријализације приобалне зоне мора, језера и великих река. Упоредо са концентрацијом енергетике, индустрије, транспортних терминала и становништва у градовима дошло је до нагомилавања запаљивих, експлозивних, радиоактивних и отровних материја на територији лучко-индустријских зона. У сваком граду са преко милион становника потпуна резерва горива се процењује на 10-40 мегатона, од чега до 70% отпада на дрво, до 20% на нафту и нафтине деривате, а преко 10% су пластичне масе, полимери и индустријска органика. О размерама потенцијалне хемијске опасности може се судити по висини леталних доза (л.д.) нагомиланих у градовима Западне Европе: арсеник – 0,5 милијарди л.д.; баријум – 5 милијарди л.д.; фосген – трилион л.д.; хлор – преко 10 трилиона л.д. Резерви тих материја има довољно за уништење човечанства преко 2.000 пута!

Према томе, полазну идеју за творце прецизног оружја способног да изазове техногене катастрофе представљало је формирање нове класе објеката – еколошки опасних. У њих спадају сви типови електричних централа, капацитети за производњу атомског горива и атомске муниције, хемијска, петрохемијска, металуршка и биотехнолошка предузећа, рафинерије, складишта за њихове сировине и производе, цевоводи за транспорт нафте, гаса и амонијака, као и војни објекти који садрже радиоактивне и отровне материје, њихова складишта и депоније отпада. Такви објекти су углавном смештени у лучко-индустријским зонама градова-саобраћајних чворова. Зато су лучко-индустријске зоне постале најбитнији елементи који дефинишу стабилност функционисања система објеката било које државе у мирнодопско време и током рата. Управо су оне постале рањиви елементи структуре објеката сваке развијене државе у случају оружаног сукоба или утицаја секундарних фактора онеспособљавања у виду елементарних и техногених катастрофа.

Истраживања америчких и совјетских научника су показала да разарање система за одвођење топлоте може довести до топлотне експлозије и нуклеарне катастрофе са разарањем реактора и испуштањем до 70% радиоактивности из њега. Разарање складишта искоришћеног нуклеарног горива је још опасније, пошто је радиоактивност нуклеарног отпада за ред величина већа од свежег нуклеарног горива. Зона радиоактивног загађења која се у тим случајевима формира може имати дужину 1,5-2 хиљаде км.

У случају разарања еколошки опасних објеката конвенционалним оружјем током војних операција, као што је потврђено у Персијском заливу 1991.г., ослобађају се изванредно моћне силе – секундарни фактори онеспособљавања у виду пожара, експлозија, потапања, зона хемијског или радиоактивног загађења. Сличност и упоредивост последица таквих хаварија са факторима онеспособљавања од оружја масовног уништавања по ватреном дејству, ударном таласу, топлотном зрачењу, хемијском и радијационом загађењу потврђени су догађајима друге половине двадесетог века. Тако су експлозије бродова у лукама доводиле до разарања и пожара у преко 80% зграда у градовима и смрти дела становништва. Приликом експлозија бродова у лукама крхотине масе од 1 тоне су доспевале на растојање од 2 миље, масе 100 кг – до 12 миља, док је до прскања стакла долазило на растојању до 30 миља. Таласи од експлозије су избацивали бродове депласмана до 5.000 тона и на 250 м од обалске линије, уништавали бродове у радијусу до 2 миље. Подводни талас до кога долази одмах после таласа од експлозије откидао је бродове са сидра, кидало везове бродова у пристаништу и избацивао те бродове на обалу, што је доводило до нових пожара и експлозија.

Пожари до којих је дошло током масовних бомбардовања у II Светском рату Дрездена, Хамбурга, Осаке и Токија 1943-1945.г. однели су у сваком граду више жртава него што је погинуло у експлозији атомских бомби у Хирошими и Нагасакију. Ти пожари су открили појаву “ватрене буре”; у ватри и вихорима такве буре је гинуло 30% укупног броја жртава од рањавања и опекотина, остали су умирали од тровања угљенмоноксидом. Низ експлозија у фабрикама пластичне масе, на терминалима поморског превоза течних гасова и у фабрикама ракетног горива био је праћен ширењем ударног таласа на растојање 6-8 км, премашујући радијус ударног таласа од атомске експлозије од једне мегатоне притиска 0,2 kg/cm2 на фронту ударног таласа.Ударац металне крхотине брзином од преко 46 m/sec може довести до детонације транспорта – цистерне за превоз гаса или терминала, складишта течних гасова. В. Маршал је показао прерачунавање енергије експлозије у тротилни еквивалент: маса гаса у тонама помножена коефицијентом који за површину Земље износи 6 - 815.

Код хаварија на технолошким постројењима где се хемијски процеси одвијају под притиском преко сто атмосфера и на температури преко 1.000*С могућа су нагла испуштања лакозапаљивих материја са настанком пожара у облику ватрених лопти. Дејство ватрених лопти слично је озрачености од атомског оружја са радијусом смртног исхода до 300 метара. Као аналози дејства хемијског оружја могу послужити хаварије у Сан-Хуан Иксуатепеку (Мексико, 1984.г.) и Бопалу (Индија, 1984.г.).

Примери дејства радиолошког оружја су хаварије у складишту радиоактивног отпада НПО “Мајак” (научно-производног удружења “Светионик”) 1957. године, експлозија горива у реактору атомске подморнице у заливу Чажма 1985.г., хаварија Чернобилске нуклеарке 1986.године и најновија 2011.године, у јапанској централи „Фукушима“.

Током Ирачког рата 1998.г. и напада на СРЈ 1999.г. ефикасност последица дејства прецизним оружјем испољена је још јасније.

САД су током четири дана војних операција 1998.г. у Ираку испалиле 325 крстарећих ракета “Томахавк” и применили 90 теледиригованих бомби са поморских јуришних авиона, колико је било испаљено за 38 дана Персијског рата 1991.г. Американци су практично у полигонским условима организовали демонстрацију бојевих могућности прецизних ударних средстава које су планирали да уведу у наоружање тек 2000. године. Читава војна акција је спроведена у оквиру деловања оперативног удружења ратне морнарице САД. Штета нанета Ираку 300 пута је премашила трошкове САД за допремање и бојеву примену прецизног оружја.

 

3.ОПЕРАЦИЈА: "Allied Force"

 

Операција НАТО-а, чији је званични назив "Allied Force" односно "Савезничка снага", изведена против тадашње СРЈ, припремљена је до детаља већ у фебруару 1999.године, још у фази преговора у Рамбујеу. Њено непосредно извођење започело је 24.марта., а окончано 20. јула исте године у другој фази, под називом : „Joint Guardian" ( Заједнички заштитник ). Сам назив дат је на колегијуму генерала Веслија Кларка команданта НАТО-а за Европу, дан уочи напада. У току ратних дејстава, кориштен је са наше стране и израз : „Милосрдни анђео“, као синоним за сву несразмерност у односу снага и циничност агресора. Више извора наводи да је ово име настало у нашим информативним службама. Једна верзија каже да је забуну унео тадашњи кинески председник Ђијанг Цемин. Наиме, америчка компонента која је чинила "Савезничку снагу" имала је кодно име "Племенити наковањ" (Noble Anvil). Цемин је наводно, током посете Италији марта 1999. направио грешку у изговору и тако је "noble anvil" постао: "noble angel".Трећа теорија порекло назива доводи у везу са именом британског хуманитарног конвоја, који је априла 1998. године посетио Космет. Мисија је у медијима названа и "Операција анђео", од британског оригинала "Operation Angel's mission of mercy" (Би-Би-Си). Интересентно је да се и у образлагању тужбе, из маја 1999. године, коју је СРЈ поднела Међународном суду правде против чланица НАТО које су учествовале у бомбардовању, користи израз "Племенити анђео" (Noble angel).

Назив "Савезничка снага" требало је да нагласи савезништво у години када је НАТО прослављао пола века постојања и када су примљени нови чланови, а непосредна ратна операција била је идеално време за сегрегацију унутрашњих редова који су већ пуцали по шавовима. Поред свега, однос снага , некада два јасно дефинисана војна блока ( НАТО и Варшавски уговор) је несумњиво био сада на страни НАТО, узрокован првенствено распадом СССР, немоћи посрнуле Русије да се јасно супростави намерама Запада.

Успехом агресије на СРЈ, Америка ( као водећа НАТО сила) је планирала и настојала да на међународном, европском и регионалном нивоу, газећи и игноришући међународно право оствари и афирмише улогу НАТО , утемељи нову војну доктрину којом ће се усмеравати војне операције у времену после хладног рата и јавно инаугурише „нови светски поредак“. Једнако важан циљ, био је истовремено успостављање потпуне контроле над Европском унијом као потенцијалним ривалом, пребацивање дела снага из централне Европе и на крају, потреба да се „in vivo“испитају најновија технолошка достигнућа ( забрањених) убојних средстава. Разлог за напад, као и у ранијим операцијама по разним меридијанима света, вешто је замаскиран у спречавање „хуманитарне катастрофе на Косову“и обарање режима једног „диктатора“, месецима раније медијски дозиран и фокусиран. Изјава тадашњег председника САД Клинтона, дата поводом Васкрса 1999. године, говори довољно сама за себе: „Наша војна мисија је опасна и тешка, али је неопходна и праведна и ми морамо стати заједно са НАТО савезницима. Наш задатак је да наплатимо Милошевићу што већу цену за његову политику репресије и да врло озбиљно смањимо војни капацитет који спроводи овакву политику“. У ствари, тако дефинисан циљ имао је за задатак да убеди светску јавност да је до рата дошло због очувања људских и националних права, што је наравно, велика обмана. Аналитичари и војни експерти стоје на становништву и указују да се „хуманитарна катастрофа“, ако је и постојала, није могла спречити, па чак ни умањити, већ напротив, повећати дејством из ваздушног простора. Они указују, ако је стварно циљ агресије био „спречавање хуманитарне катастрофе“, за његово испуњење биле су потребне копнене трупе, а не бомбе које су бацане са великих висина, често и насумице на простор Балкана . Стварне намере, поред потребе јединог војног блока за „збијањем редова“ су биле, од искона људској цивилизацији познате: владавина и наметање силе јачег према слабијем и у савременом свету геостратешка потреба ширења на исток у правцу највећих светских резерви енергената. Убеђивање моћних савезника из ЕУ (Немачка, В.Британија, Француска, Италија) у смислу овог последњег разлога, није било посебно тешко. Низ теоретичара и ратних аналитичара изнели су у јавност још неколико теза, које узгред, можемо узети као додатне „разлоге“највеће инвазије у савременој историји. 1993. године доктори политичких наука Thomas E Homer-Dixon, Jeffrey H. Boutwell, и George W. Rathjens испитивали су узроке модерних ратова и сукоба и закључили, да постоји директна веза између доступности природних за живот неопходних ресурса и насиља. Проучавање Carol и Melvin Ember је показало да је освајач увек узимао територију, храну и остале критичне ресурсе. У овом случају, након сукоба показало се да је „модерни освајач“ узео територију и правац за пут ка ресурсима на југу и истоку.

Наравно, агресија је морала унапред имати сигуран, успешан резултат, што је осигурано несразмерном предношћу у техници,технологији убојних средстава и људству и прецизним обавештајним подацима о (не)могућностима одбране нападнуте земље. Савезна Република Југославија је, као супотписница Споразума о субрегионалној контроли наоружања, дала ОЕБС-у, а тиме и НАТО-у, прецизне податке о локацијама објеката, као и бројно стање људства, наоружања и техничких материјалних средстава војске и полиције. Поред овог, на аеродромима РВ и ПВО од раније су боравили инострани посматрачи. Изнад КиМ се проводила операција „Орлово око“, у којој је ангажовањем извиђачких платформи изнад КиМ и сателита над целом територијом СРЈ вршено опсервирање простора и снага.

Агресија неоружаним средствима на тек новостворену државу СРЈ отпочела је још1992. године, одмах после изјаве председника САД Џорџа Буша старијег: „Озбиљни догађаји у Србији и Црној Гори представљају несвакидашњу и опасну претњу националној безбедности, спољњој политици и привреди Сједињених Држава“. Једном речју, све до 1996. године било је то економско сиромашење и војно слабљење земље, а „опипавање пулса“ вршено је у међувремену војним ангажовањем на територији бивше СР Хрватске ( РСК) и БиХ (Република Српска). Године 1997. Америка са савезницима отвара кризу на КиМ, која кулминира 1998, а почетком 1999. изводи директну оружану агресију као последњу етапу из доктрине „сукоба ниског интензитета“. Листу објеката (циљева) за ракетно- ваздушне ударе у првој фази планирао је и одредио Савет НАТО. У каснијој фази агресије (почетак априла 1999.) избор циљева лично је одређивао главнокомандујући генерал Весли Кларк. Иако уз високо софистициран систем планирања, врло прецизне обавештајне податке и поменуту вишеструку надмоћ у свим сегментима, НАТО није рачунао на дужи отпор СРЈ. Из истог разлога, масовна употреба забрањених средстава и оружја високе прецизности, уследила је у тзв. „другој фази“, након сазнања да рат може да се одужи, кохерентност НАТО ослаби, а унутрашње-политичке позиције већине владајућих структура пољуљане.

 

 

 

 

 

 

 

226933
Данас
Јуче
Ова недеља
Прошла недеља
Овај месец
Прошли месец
Сви
84
145
229
225424
6725
6430
226933
Ваш IP: 34.228.185.211
У Србији је 25.06.2019 03:56
Счетчик joomla