Вуковар '91.-моја Истина

Одломак:

СУДБИНА ПРВА

 

vu1Да ли смо веровали у судбину? Тада, не! Једноставно, свако је размишљао по оној:”Мене ваљда неће”. А сваки дан је некога судбина стизала, сваки дан се гинуло, без најаве, без страха, без ичега нормалног за обичне људе. Живиш са неким, делиш све, углавном лоше... доброг није ни било, једеш, спаваш, разговараш и у трену тај неко само нестане... једноставно, нема га. Смрт је постала навика, владала овим градом, проста неминовност. Када се то деси, неко погине, прво што осетиш је грч, бес, затим замислиш себе како лежиш уместо њега, а онда настаје ништавило, празнина и на крају одвратна безосећајност. Страшно је када схватиш да си попут камена, када нико не заплаче, када ти друг престане то бити и постане леш. Времена за плакање није ни било, као ни за страх од смрти... били смо у возу чија је станица чекала сваког од нас, само је било питање ко пре излази? А воз је јурио-да не закасни.

Само смо знали где путује и веровали да ће неко ипак једнога дана жив стићи и изаћи на циљ...

Као победник, осветник, као херој и сан.

Био је крај октобра, улица којом сам пре рата често пролазио, у којој ми је живео најбољи пријатељ - сада вероватно на њиховој страни.”Можда ме гледа кроз оптику снајпера?” - помислих у тренутку, а онда сам себи одговорих: ”Није он такав, познајем га у душу!”...

Задатак је као и увек био: напред, ”очистити” део насеља, заузети доминантне коте и сачекати смену јединице, која би дошла након тога и обезбеђивала заузето или ослобођено, свеједно.

Простим речима, једноставна команда, тактика ”снађи се сам”, фотокопирана туристичка карта града са уцртаним шифрама за везу, акција и по правилу... неколико живота мање. Огољена, ратна збиља. Кретали смо се погнуто и опрезно кроз дворишта првих кућа, водећи рачуна о терену који је био миниран. У кућама није било људи, вероватно су избегли према центру дан-два раније под деј-ством наше артиљерије. То нам је олакшавало посао јер је значило да само непријатељ може бити испред, нема цивила. Спорадични рафали и потмула артиљеријска ватра по дубини, ометали су већ изоштрено чуло слуха, врло битно у оваквим тренуцима. Непосредне ватре није било, што је добар знак - још нас нису уочили. Пребацивали смо се у групама од 5-6 бораца, углавном кроз рушевне зидове кућа избегавајући отворене просторе и улицу, а самим тим и снајперску ватру.

Дођосмо до великог дворишта, зараслог у траву, врло непогодне ширине и прегледности. Није постојала могућност да се безбедно пређе исти простор до следећег објекта. Дадох руком знак, да се застане и двогледом пажљиво осмотрих првенствено кровове околних кућа. Ништа ми се није чинило сумњивим. Пустош, тишина... А она је била најгора! Немогуће да их овде нема. Тактички положај и контрола читавог насеља са ове тачке била је очигледна и за лаика. Само два дана раније, исти простор је био неосвојива ”тврђава” за једну од наших јединица, која је имала неколико мртвих и рањених баш са ове коте...

Свеједно, морамо напред, уздам се у мало среће, откриће се они већ отварањем ватре са неког удаљеног положаја, вероватно су се и повукли.

Кренух са првом групом, пузали смо лагано метар по метар, у правцу помоћног објекта на средини дворишта. Друге две групе, оставио сам као подршку у случају да нас открију. Још десетак метара до краја, лагано се исправим и претрчим у пуном трку. За мном и остатак групе, безбедно. Стајали смо већ опуштеније иза неког кокошињца и осматрали, не верујући сами себи. Да ли је могуће да су се за ова два дана ”тишине” повукли и тек тако нам препустили овај положај? Позва ме ”Брко” показујући нешто у лево, у правцу срушеног објекта. Окренух се према њему, а истог тренутка страховит фијук заглуви ми десно уво. Тик испод шлема, прозуја ми метак снајпера, који је очигледно из непосредне близине циљао моје чело, а делић секунде у коме сам померио главу и ”измакао мету” спаси ми живот.

Судбина, срећа, Бог или све заједно!? Истовремено се бацисмо на земљу, а рафал са оближње куће изрешета простор, где смо само секунд раније стајали. Откривени смо, али и они су. Сада је лакше, поштено, отворено. Уосталом другачији начин није ни постојао, само открити их – својим телом и собом као метом. Настаде обострана пуцњава. Тромблонским минама засусмо кров куће одакле је непријатељ дејствовао. Након десетак минута, дадох знак групама за покрет. Непријатељска, највероватније бројно мања претходница, се повлачила. Ватра је постајала све ређа и удаљенија што је потврдило моју претпоставку. Ускоро заузесмо планирано, коту ”Трешња”. Био је то завршни циљ данашње акције.

Постависмо стражу на обезбеђење, станицом обавестисмо команду и остало је само да сачекамо замену.

Данас је диван дан, извршили смо задатак без погинулих и рањених. Само нисам чуо на десно уво, срећан сам.

226985
Данас
Јуче
Ова недеља
Прошла недеља
Овај месец
Прошли месец
Сви
136
145
281
225424
6777
6430
226985
Ваш IP: 34.228.185.211
У Србији је 25.06.2019 04:31
Счетчик joomla