Ментално здравље у сектору безбедности: Наоружани и нервозни

220290 samoubistvo-01 fКако им време у служби одмиче, полицајци и припадници безбедносних служби имају све више проблема у породици, на радном месту, с пријатељима… Углавном остају усамљени са својим проблемима који могу довести до потпуне ‘експлозије’ личности, а мало шта се чини да им се помогне. О чему је реч, набоље говори податак да на 35.000 запослених у МУП-у Србије, долази само петнаест психолога.Ментално здравље полицајаца и припадника служби безбедности табу је тема и после објављивања вести о самоубиствима, убиствима, малтретирању или после злоупотреба наркотика у њиховим редовима.

Недавно пензионисани контраобавештајац сматра да је свако ко дуже време ради у том послу – у зависности од природе задатака које је обављао – ‘начет’ и да је питање личности и карактера како ће се то испољити.

Саговорник Центра за истраживачко новинарство НУНС-а имао је прилике да ради са људима који су ‘психички пуцали’, а и сам је западао у ‘критичне моменте’. Међу могућим поремећајима, према његовим речима су панично реаговање, депресивна неуротична реакција (склоност ка суициду; прошле године се, на пример, убио млад припадник Војно-безбедносне агенције, бивши возач генерала Момира Стојановића, некадашњег начелника те службе), неуростенија – општа изнемоглост, хистеричне реакције (често мисле да су прогоњени), алкохолизам, анксиозне неуротичне реакције (немир, нервоза, упадање у конфликт…), ригидна употреба типологија и црно-бело гледање на свет (сваки разговор са странцем се претвори у ислеђивање шпијуна)…

 

ВРЕМЕ ПРОТИВ ЧОВЕКА

 

У школи су нас учили на које све начине да се ослободимо стреса. Између осталог, препоручен нам је антистрес програм по Линдеману који се састоји од правилне исхране, правилног дисања и физичке активности. Овај програм подразумева и психохигијену, односно препоручује да је потребно имати љубавницу, пријатеље, емоционално се празнити, чувати брак, бавити се хобијем’, каже припадник ВБА који је желео да остане анониман. Међутим, он тврди да осим по пријему у службу никада није радио психотест, нити тестирао своје ментално здравље.

Његов искуснији колега, који је већ пензионисан, тврди да је рад у службама безбедности један од ретких послова где време ради против човека. Посебно забрињава, према његовим речима, то што се нико досад није бавио проценом колико је припадника служби безбедности оболело и од којих болести и колико их је умрло пре краја нормалног животног века.

Многе моје колеге имају срчане проблеме, а често се, због специфичног посла и начина живота, разболе по одласку у пензију, а многи се одају алкохолу. Канцеларију једног од људи из врха некадашње Управе безбедности Војске Југославије познатог по учешћу у афери ‘четверожилни кабал’, неке млађе колеге су звале ‘златно буренце“, каже наш саговорник.

Овај саговорник каже да је процена личности веома битна у избору кандидата за рад у службама безбедности, а пошто је личност у сталном развоју, потребно је чешће вршити процене.

Стрес у овом послу настаје због непрекидног контакта са људима, сталне потребе посла за проценом стања, људи и догађаја и селекцијом информација и дезинформација. Поједини делови сектора безбедности у стању су константног рата у миру са школованим и обученим обавештајним службама и криминалним групама’, каже овај саговорник Центра за истраживачко новинарство из ВБА.

Председник Београдског психоаналитичког друштва др Алек Вучо радио је у болници ‘Др Драгиша Мишовић’ у време када су се тамо лечили полицајци.

Неки полицијски психолози су 2003. долазили код нас и ми смо им држали курсеве. Желели су да науче нешто, али то је кратко трајало. После шест месеци смо завршили са тим и више није било интересовања’, каже др Вучо.

 

РАТИШТА И ПОСЛЕДИЦЕ

 

Незанемарив је број људи у униформама који су учествовали у ратовима на простору бивше СФРЈ. Искуство показује да посттрауматски стресни поремећај (ПТСП) може да доведе и до веома агресивних испада ратних ветерана. Пре пет година, добровољац с Косова Драган Чедић, у Лесковцу је из аутоматске пушке убио седам особа, а 2003. радник Безбедносно-информативне агенције с Косова Владан Ровчанин је у згради БИА у Нишу убио четворо колега. Он је признао да је месецима пре тога био под необјашњивим психолошким притиском. Досадашња испитивања показују да је ПТСП присутан у један одсто популације с уобичајеним животним искуствима. У Србији још не постоји тачна евиденција о жртвама овог синдрома, а подаци о тачном броју ратних ветерана који још раде у сектору безбедности нису доступни јавности.

Министарство за рад и социјалну политику покренуло је пројекат ‘Процена здравственог стања и потреба бораца ратова деведесетих’ чији је циљ да скенира здравствено и социјално стање ратних ветерана у Србији. Међутим, помоћник министра за рад задужен за борачка питања Миро Чаваљуга каже за Центар за истраживачко новинарство НУНС-а да борци који нису рањени и нису инвалиди досад нису имали заштиту, и да се о њима и њиховим проблемима мало зна.

Вероватно има бораца у МУП-у и БИА, али не знамо у каквом су стању и да ли имају ПТСП. То можда знају они код којих су ти људи запослени’, каже Чаваљуга и напомиње да је неколико стотина хиљада грађана Србије учествовало у ратовима.

Ипак, постоје процене да су око 35.000 ратних ветерана жртве ПТСП-а и претпоставља се да их има и запослених у војсци, полицији, службама безбедности.

Према студији ‘Посттрауматски стресни поремећај ратних рањеника’ ПТСП се манифестује кроз ‘интензивно наметање и понављање преживљених трауматичних искустава у сну, (кошмари) и на јави (‘флеш-бек’ епизоде)’. Оболели такође осећају појачану емоционалну осетљивост и раздражљивост, имају тешкоћу да се усредсреде, осећање бесперспективности и животног бесмисла, поремећај сна и разне физиолошке сметње.

Проф др Гордана Дедић, неуропсихијатар са Одељења за ментално здравље и војну психологију Клинике за психијатрију ВМА, каже за Центар за истраживачко новинарство НУНС-а да је, логично, сваке године све мање припадника Војске са посттрауматским стресним поремећајем.

Многи који су имали клиничку слику ПТСП-а су током више година уназад пензионисани. Ако психолошким тестовима утврдимо да је реч о трајним променама личности, а обично се они и најчешће обраћају психијатру, поред лечења и терапије, тимски дајемо предлоге за пензионисање тих лица’, тврди Дедићева. Она наводи да се, због строге селекције при пријему у војну службу, проблеми које имају тзв. обични људи ређе одражавају на ментално здравље професионалних војника и старешина. Ипак, и Војска се сусретала са самоубиствима, наркоманијом и психосоматским поремећајима насталим услед нагомиланог стреса. За припаднике Војске Србије, каже др Дедић, не постоји организован антистрес програм.

Психолошка обрада, објашњава Дедићева, обавезна је при упису у војну школу, а затим, на крају школовања, односно пре пријема у војну службу. И она потврђује да у току радног века психолошко тестирање није уобичајено, осим у изузетним случајевима, при оцени способности за војну службу. Такође се врши и при промени дужности, ако је реч о специфичним пословима – одлазак у специјалне војне мисије, обавештајна или безбедносна служба… Др Дедић каже да селекција за специфичне дужности пружа одабир личности које су спремне да подносе већа психофизичка оптерећења у односу на друге припаднике Војске. Превентива се постиже и редовним систематским прегледима који се до 40. године старости обављају једном годишње, а који укључују и неуропсихијатријски преглед, али на њима није обавезна психолошка провера.

Међутим, наши извори из МУП-а тврде да се све да средити ако је реч о запошљавању рођака или пријатељевог детета ако не испуњава баш све услове за пријем у службу. Како сазнајемо, препорука је важна и за запослење у БИА, јер се увек нађе начин за заобилажење правила.

То не значи да се у службу примају идиоти, али се неки сегменти процене могу заобићи’, каже наш саговорник из БИА.

 

ЛАКИ НА ОБАРАЧУ

 

Стрес, проблеми на послу или у породици некада натерају и ‘опасне момке’ у униформама да дигну руку на себе. Најмање 15 српских полицајаца је у прошлој години извршило самоубиство, а није мало њихових колега који су у том периоду живот најпре одузели другима, а затим и себи.

Момчило Видојевић, члан председништва Независног синдиката полиције, каже за Центар за истраживачко новинарство НУНС-а да су разлози за то лоше материјално стање, лош статус у друштву, али и прогон, малтретирање и разне врсте тортура у режији непосредних руководилаца.

Има доста лоших руководиоца организационих једниница, па чак и оних који раде са шифром Ф што је ознака за психијатријско обољење. У служби нема провера психичког стања, а ја сам вам сведок. Радим 14 година као полицајац и за то време нисам имао такве провере. Иза нас су ратови и ту има људи који су свашта преживели. Требало би спровести редовне систематске прегледе са највећим учешћем неуропсихијатара, и то најмање једном годишње, то смо предлагали. Ти исти полицајци раде у великој маси грађана са оружјем. Ако човек није способан да носи оружје или да иде у акције, може да ради нешто друго, канцеларијски посао, издавање докумената итд., а не да носи по 30 метака са собом’, каже Видојевић и додаје да би Министарство рада и социјалне политике и Министарство здравља требало да се ангажују више на решавању овог проблема.

Међу полицајцима се прича да се један полицајац у Ваљеву убио после дисциплинског поступка и претњи које су му упућене. Пре неколико година се у Београду убио полицајац којем МУП није пружио правну заштиту пред судом, због тога што је у самоодбрани пуцао на криминалца. Овог несрећника којег је поступак и финансијски исцрпео, кажу извори из полиције, командир је истерао из канцеларије када му се обратио за помоћ. У полицијским кулоарима се прича и да није мали број полицајаца који се лече у установама за ментално здравље.

Драган Мијовић, из СБПОК-а МУП-а Србије, у студији ‘Примена психолошких метода у борби против организованог криминала’, наводи да је ратна траума и у полицији недовољно истражена тема. Због тога, како време одмиче, ти људи имају више проблема и у породици, радном месту, с пријатељима, остају усамљени са својим проблемима који могу довести до потпуне ‘експлозије’ личности. Мијовић тврди да психолошки проблем појединца умањује његову радну способност, али се одражава и на колектив. Он се залаже за строже психолошке процене, а за одређене послове у вези са борбом против организованог криминала неопходне су и додатне процене, попут степена толеранције на фрустрацију, реаговање у кризним ситуацијама… Мијовић истиче да би психолози требало да раде у свим полицијским станицама у Србији. Према незваничним информацијама у МУП-у Србије у којем ради око 35.000 људи запослено је мање од 15 психолога.

Иако се злоупотреба психоактивних супстанци међу запосленима у сектору безбедности не толерише, ипак има изузетака. Најбољи пример је случај полицајца Марка Павловића и његовог колеге Бојана Гавриловића, који су камером снимљени како ушмркују кокаин. Они су, наиме, после шест месеци суспензије враћени на посао полицајаца у Вршцу. Питање је колико је паметно особи склоној коришћењу наркотика дозволити да са оружјем иде међу грађане. Ипак, ово је само један од ретких случајева доспелих у јавност. Употреба наркотика није непозната ни у Војсци Србије. У анализи Центра за политику и евроатлантско партнерство ‘Грађанин у сигурном и безбедном окружењу’ наводи се следећи податак (односи се на 2005. годину): ‘Дрогу не користе само војници већ и официри. Према званичним подацима Министарства одбране у Војсци Србије имају прецизне податке о укупно 58 старешина који користе дрогу, али је процена стручних служби да их има најмање три пута више.’

Др Гордана Дедић, неуропсихијатар са Одељења за ментално здравље и војну психологију Клинике за психијатрију ВМА, тврди да је злоупотреба психоактивних супстанци ретка код професионалних припадника Војске.

Имали смо свега девет старешина од јануара 2004. до марта 2007. који су лечени због злоупотребе психоактивних супстанци. То су била професионална војна лица у просеку испод 30 година старости. Дошли су да се лече на наговор породице или јединице. Сви су успешно излечени. Нама су се 2006. свега четворица припадника Војске јавила због проблема са алкохолом. Војнике не лечимо због злоупотребе психоактивних супстанци, јер таква лица и нису способна за служење војног рока. За специјалне јединице провера на присуство психоактивних супстанци се врши неколико пута годишње’, каже др Дедић. Девет старешина о којима говори наша саговорница, како сазнајемо, лечено је због злоупотребе хероина, али су после лечења враћени на дужности.

Припадници сектора безбедности имају проблеме и бољке као и сви чланови друштва. Иако селекција треба да обезбеди најчвршћи кадар способан да се носи са свакодневним стресовима дешава се да личност попусти. Овај проблем носи додатну тежину када се зна да ти људи носе оружје, а неки свакодневно наоружани контактирају са обичним грађанима. За најдраматичније случајеве сазнајемо из медија, али многи безбедњаци се годинама муче са својим бољкама плашећи се да говоре о томе због реакција средине у којој живе и раде, али и због губитка посла. За припаднике сектора безбедности у Србији нема организованих антистрес програма нити се то ради у превентивне сврхе. Такође, још не постоји програм за збрињавање ових људи који су радно способни, али на другим, мање захтевним и стресним дужностима. Држава која планира да буде безбедна, да има капацитета да се бори против организованог криминала, морала би да поклони већу пажњу менталном здрављу својих чувара. Уосталом, примера има у развијенијим земљама где је формирана специјална служба за психолошку помоћ безбедњацима. Цена оваквог одговорног програма вероватно је далеко мања од људских живота и уништених породица чији су ближњи бринући се о безбедности других остали усамљени и на корак од ‘психичке експлозије’.

——————————————–

Полицајци самоубице

 

Полицајац Иван Чорбић (23) убио је 25. маја 2007. у Шашинцима крај Сремске Митровице Момчила Грубића (24), тешко ранио његовог оца Ђорђа (45), а затим извршио самоубиство пуцавши себи у уста. Слободан Луковић (57), пензионисани полицајац и бивши возач Слободана Милошевића, после краће свађе 1. маја ранио је из пиштоља Добрију, са којом је невенчано живео, а потом је са три хица усмртио њеног брата Душана Николића (51) из Ракара. Командир пограничне полиције у Бајиној Башти Драган Марић (46) извршио је 31. јануара самоубиство на радном месту, пуцајући себи у главу из службеног пиштоља. Марић је непосредно пре самоубиства унапређен у командира пограничног батаљона полиције. Полицајац Владимир Јеличић (22) извршио је самоубиство 31. марта, такође пуцњем из службеног пиштоља, и то у шупи у дворишту породичне куће у Ваљеву. Командир полицијске станице у Малом Зворнику Горан Милутиновић (39) пуцао је себи у главу на радном месту 28. августа. Дамир Радуловић (28) из Бајмока пуцао је себи у главу 23. октобра, из службеног пиштоља у полицијској станици у Суботици, јер га је оставила супруга.

 

Самоубиство на стражи

 

Самоубиства нису заобишла ни војску. Др Дедић каже да узрок лежи искључиво у личности суициданта.
‘Свако има свој повод због чега сматра да његов живот више нема смисла. Старешине које су извршиле самоубиство углавном су из категорије адолесцената. Две трећине војника се убије пушком на стражи ноћу, а једна трећина код куће, најчешће вешањем. Након увођења Програма превенције суицида 2003, број самоубистава у војној средини је у сталном паду. Пре увођења програма било је 15, а већ 2004. девет, 2005. седам, 2006. четири, и прошле 2007. године три самоубиства у Војсци. Самоубистава код старешина је највише било између 2002. и 2004. године. Трећина професионалних војних лица која су извршила самоубиства имала је ратна искуства’, наглашава др Дедић.

 

Безбедњаци контејнирају

 

Специфични послови у војсци, полицији и службама безбедности захтевају да њихови извршиоци у свом раду стално у себе ‘контејнирају’ нове информације. То значи да они могу да се емотивно дистанцирају од људи према којима су ангажовани, јер ако се идентификују са њима у ризику су од стреса који може да доведе до тежих психичких последица.
‘Спорадично се деси да неко од војних лица пуни тај свој контејнер и у једном моменту, када више не може да издржи, ‘пуца’ испољавајући ехо од психосоматских обољења – хипертензија, чир, проблеме са штитном жлездом, инфаркт’, објашњава др Дедић.

 

(CINS)

276155
Данас
Јуче
Ова недеља
Прошла недеља
Овај месец
Прошли месец
Сви
303
554
1351
271565
1517
11973
276155
Ваш IP: 100.26.176.182
У Србији је 05.12.2019 15:59
Счетчик joomla