ОСВРТ НА ДРЖАВОТВОРНЕ ЗАСЛУГЕ И НАУК СВЕТОГА САВЕ

 

свсава2Београд, 24.01.2015.- Текст др Рада С. Н. Рајића посвећен великану наше историје Св. Сави:

У поводу Дана Светога Саве широм Српства како овде тако и у дијаспори припремају се и одржаће се бројне манифестације од свечаних академија, приредби, школских слава, одговарајућих других садржаја и балова до литургија у нашим храмовима, а све у циљу изражавања достојне захвалности овом нашем Светитељу и Просветитељу које му српски народ, а посебно просветни радници и наша Црква исказују.

Свети Сава је Други од Седам Вождова Народа Српског. Наиме, ову јединствену титулу Вожд народа српског, или једноставно Вожд, наш народ је доделио најзаслужнијим личностима који су својим епохалним делом изузено утицали на његову државотворност, просвету, културу, ослободилачки дух и националну свест. По том основу ову титулу су понели и имају Први Стефан Немања, Други Свети Сава, Трећи Краљ Милутин, Четврти Стефан Дечански, Пети Цар Душан, Шести Деспот Стефан Лазаревић и Седми Карађорђе Петровић.1 Они су уједно и најзначајније личности у историји нашег народа те је примерено овом приликом истаћи оно што је за сваког од њих најбитније.

Стефан Немања (1113-1200) Први Вожд народа српског је родоначелник најпознатије и најбројније српске династије. Најзначајније дело Стефана Немање је обједињење, организовање, јачање и проширивање српске државе. Одликовао се вештом и мудром државном политиком, дипломатским способностима и пожртвовањем за интересе државе, вере и нације. Током владавине показивао је изузетну бригу, пажњу и љубав према нашем народу. Након што је напустио престо и предао га свом сину Стефану Првовенчаном, уз благослов млађег сина Растка, потоњег Светог Саве, отишао је на Свету Гору, обукао монашку ризу и примио монашки чин, добивши име Симеон. Упокојио се на Светој Гори, оставивши Српству своју задужбину Студеницу и Хиландар. Он је оставио завет свим владарима наших династија, како се мора и ваља, са пуно достојантсва, љубави и пожртвовања, препустити престо новоизабраном владару српске државе, настављајући живот мирно, спокојно и скромно, да би он у држави и власти потврдио да прво њему, а затим и сваком другом великашу, властелину, племићу, чиновнику и утицајном човеку, треба да су увек поуздано важнији општи, национални и државни интереси, изнад сваких личних интереса, мотива и захтева.

Свети Сава - Други Вожд народа српског је испред свих наших Светих. Он је успео да подигне и организује српску цркву и да јој постави најјаче основе као духовне грађевине. Поставио је темеље наше културе, права, писмености, књижевности, градитељства, уметности, медицине и општег напретка. У његовом лику су обједињени и светац и архиепископ и дипломата и просветитељ и законодавац и задужбинар и градитељ и слуга Богу и предводник роду. Једно од његових првих дела је Карејски типик писан 1198. године, а најзначајније је Номоканон. Грандиозно и свеобухватно дело које је уткао у свест, културу, дух и националне идеале Српства, разни тирани су вековима покушавали да разоре, разбију, оспоравају, затру, искриве и обезвреде, али у томе нису успели. И само спаљивање моштију Светога Саве на Врачару, није убило слободарски и светосавски дух нашег народа, већ га је управо појачало, охрабрило о одржавало. Васколики српски народ је у спомен и захвалност овом свецу и великану подигао на Врачару, Њему достојан и велелепни, "Храм Светога Саве".

Краљ Милутин (1282 – 1321) - Трећи Вожд народа српског. Све ратове које је водио, успешно и победоносно је завршио јер се много уздао у веру и Бога. Као успешни владар и уредитељ државе, он се прославио бројним војничким победама постајући уз цара Душана, деспота Стефана Лазаревића, Карађорђа, Радомира Путника и Живојина Мишића, један од наших највећих војсковоћа. За време свог владалачког века које је трајало четрдесет година, подигао је управо толико цркава и манастира, не само у Србији, већ и ван своје земље у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, на Светој Гори итд. Грачаница је његова најпознатија задужбина.

Стефан Дечански (1321 – 1331) - Четврти Вожд народа српског је син краља Милутина и отац цара Душана. Претрпео је тежак живот јер је по наређењу необавештеног оца био ослепљен. Пет година је провео у Цариграду као заточеник у манастиру Сведржитеља. И поред тога, својом мудрошћу, подвигом, трпељивошћу и великодушношћу, свети Стефан Дечански је знатно утицао на све монахе. Када је накнадно прогледао, по јављању Светог Николе, саградио је, уз Божију благодарност, храм Дечански, као једно од ретко лепих дела средњевековне архитектуре. Ова царска лавра представља и један од најзнаменитијих споменика некадашњег српског богослужења. Мученички је проживео свој живот, да би се, као мученик упокојио 1336. године. Његове мошти данас почивају у Саборној цркви у Београду.

Цар Душан (1331-1355) – Пети Вожд народа српског је наш први цар династије Немањића. Крунисан је на великом црквено-народном Сабору у Скопљу 1346. године. Био је изузетно способан владар и војсковођа, законодавац и државник. У његово време, српска средњовековна држава ће остварити свој највећи успон у сваком погледу. Србија је тада била најснажнија и најмоћнија држава у ондашњој југоисточној Европи. Ратове које је водио цар Душан ради васколиког јачања и ширења српске државе, нису били примарно мотивисани освајањима и поробљавањима других народа на Балкану; напротив, они су били усмерени на стварање моћне и снажне балканске државе која ће преузети улогу Византије и спречавити продор азијатских отоманских хорди на Балкан.2 Као уважени законодавац и поштоваоц правде, прогласио је свој законик, који представља огледало тада врло савремене и, у законско-правном смислу, високо организоване државе. Управо та величина, сјај и моћ Душановог царства остаће дубоко и снажно забележена у свести нашег народа.

Деспот Стефан Лазаревић (кнез од 1389, а деспот од 1402 – 1427) - Шести Вожд народа српског је син Светога цара Лазара и Свете царице Милице. Славан је и достојан наследник династије Немањића. Врло млад је постао владар Србије, ратник и војсковођа. Преузео је вођење Србије у тешким временима после Косовске битке и вазалном односу према Турској царевини. Служећи Бајазита, успео је да се докаже као изузетан војсковођа, вешт дипломата и способан владар. То му је омогућило да по добијеном поверењу, поврати самосталност Србије и покрене нагли ток њеног успона и опоравка. Као ретко образован човек, подстицао је културни развој и свакојаки друштвени напредак окупљајући учене и способне људе на свом двору и местима где се појављивао. Био је изразито поштован код других европских владара. Основао је Београд као нову српску престоницу. Развио је град са свим његовим најважнијим садржајима, тако да је Београд у време деспота Стефана био један од најлепших градова Европе.

Карађорђе Петровић (1768 – 1817) - Седми Вожд народа српског је Првим српским устанком васкрсао наш народ након вековног ропства. Песнички и народски речено: проломио је Калемегданску тврђаву 1806. године, начео два велика царства: Турско и Угарско и отворио познато „источно питање". Ратовао је 9 година и директно је командовао и учествовао у 33 битке и боја а да ни једну није изгубио. По таквом билансу ратних победа, уз тешке услове у којима их је водио, Карађорђе је један од наших најславнијих и највећих војсковођа. Војнички веома надарен, био је изузетно цењен и поштован у народу, правичан и прек у вршењу дужности, необично храбар до неустрашивости, и немилосрдан у кажњавању за издају народа. Није се заносио материјалним богатством, већ једним и јединим циљем ослобођења и уједињења Српства да би се, како је говорио: „... вратио своме плугу".

Имајући дакле у виду да је Свети Сава један од најзаслужнијих личности у нашем народу, а поводом Савиндана 2015. године, овим чланком се указује на две изузетно важне визионарске способности великог духа који је показао и доказао у својој мисији и служби држави, вери и народу српском. Прва се односи на његову заслугу за стечено право признања световне (државне) и духовне власти, а друга на неке аспекте опасности од мухамеданске вере дате у Номоканону на које он веома рано опомиње.

Када би поставили питање: Који су то најзначајнији историјски датуми код нашег народа? онда би ту било доста различитих мишљења и образложења, с тим да би у том низу било доста истих ставова и уверења. Ипак, један од датума сигурно не би био споменут нити наведен, а који је по важности рекло би се ако не најзначајнији, онда сигурно један међу њима.

За тај датум и годину сазнао сам из књиге Миле Медића „Путовање у Никеју“.3 Иако је писана у облику историсјог романа, ова необично вредна и поучна књига нуди низ историјских аргумената и података које смо као народ дужни да знамо и поштујемо. Наиме, ради се о 29. марту 1220. године. То је датум када је у једној од византијских престоница, у Никеји, монах Сава, потоњи Свети Сава затражио благослов да Србија добије своју самосталну државу и самосталну, односно аутокефалну православну цркву. Како је до тада већ сачино Номоканон потпуно уобличивши њиме државну и црквену власт по угледу на Византију а у складу са потребама и приликама оног и будућег доба, он се у оном веома тешком, компликованом и неизвесном историјском времену које је захватало територије Византије и суседних земаља, односно Средоземља, упутио у Никеју са великим задатком. Увидевши дакле опасност по будућност нашег народа и његово потчињавање и оробљавање од стране других држава и њихових интереса, а да би био господар свом на своме, он се определио за путовање у ову престоницу да од стране византијског цара Теодора Ласкариса и васељенског партијарха Михајла Сарантина, добије благослов и право оснивања самосталне световне и духовне власти, односно како би то данас рекли, међународно признате државе и самосталне цркве.

Тог 29. марта 1220. године и Никеји је рукоположен наш монах Сава за првог срског архиепископа са правом да крунише свога брата Стефана за првог првовенчаног краља Србије и оснује аутокефалну цркву. Управо тај дан којим је стечено то право, односно добијен благослов за оснивање, односно признање наше државе и цркве, је био и остао најјачи и први темељ српске државности и вере којег кроз тешку историјску прошлост и борбе баштинимо до данашњих дана. Сва наша накнадна значајна и велика историјска дела и њихови датуми и годишњице, налазе своје утемељење било директно или индиректно у том датуму. На основу наведеног, стиче се јасан утисак и уверење да је све почело тим моћним чином који се догодио 1220. године у Никеји. Како је наш народ имао вековни обичај да се за сваки значајан догађај ради поуке, наука и подсећања запише „Да се зна“, то и овај датум 29.03.1220. године са споменутим чином заслужује тај спомен на славу, част и понос Српству.

Са друге стране, најпознатије дело Светога Саве је Номоканон, односно Крмчија или Законоправило. Написао га је 1219. године. При крају, у 61. глави, он је унео запис о исмаилћанској вери, док је у 64. глави унео спис о проклетствима мухамеданства и крштењу обраћеног муслимана.4 Овде, у овим списима, уз објашњење настанка и суштине мухамеданске вере и њеног лажног учења, Свети Сава паралелним упоређивањем указује на разлике у односу на хришћанско учење, и кроз „проклињање“ тих лажних учења, указује нашем народу, не само на опасности које прете од ширења те вере, већ је битно утицао да се ислам не прими у толико великом обиму колико је то иначе могло, односно да се не почини издаја, већ остане и истраје у духу части хришћанске вере.

Имајући у виду да је Свети Сава одлазио у Свету земљу и тада имао прилике да се упозна са ондашњим политичким, културним и религијским околностима у Византији, односно на просторима Мале Азије када су Турци тек почињали своје ширење на делу источне територије данашње Турске, те да су Турци тек 1331. године ступили на Балканско полуострво, односно 110 година након писања „Номоканона“, онда се Светом Сави, као нашем највећем светитељу и просветитељу, мора одати не само изузетно визионарско предвиђање од ширења ислама, већ и предвиђања степена опасности које оно може нанети нашем народу.

Ширење турске државе, односно Отоманског царства, не само на балканским и европским просторима, већ и на северно Афричком и југозападно Азијском делу, било је пропраћено бројним и бесомучним освајачко пљачкашким ратовима над суседним државама и народима, проводећи уједно верску идеологију борбе против „неверника“. Турска царевина је успевала како немилосрдим репресијама, тако и лукавим и интересним подстицајима уз турчења, односно исламизацију, те данка у крви заведних код свих неисламских припадника царства, да се вековима шири, стижући чак и до централне Европе, односно до зидина Беча.

На том освајачко-европском пљачкашком походу нашли су се народи и територије балканског полуострва. Најистрајније отпоре, битке и борбе током више од једног века, пружили су и давали Срби. То су познате битке од Маричке, око Ниша, преко битке код Билеће, до Косовске, али и других које су вођене до пада Деспотовине 1459. године.

Након пада Деспотовине, уследило је вишевековно, односно петвековно ропство, пропраћено силним израбљивањима, терорисањима, пљачкама, насиљем, верском нетолеранцијом и мржњом, насилним пресељавањима оробљеног народа, силовањима, одвођењима и отимања деце кроз „данак у крви“ и сваким другим облицима потцењивања и искоришћавања. (Данас у Турској живи око осам милиона Турака српског етничког корена.)

Организовање нашег народа, очување његове националне и духовне свести, брига за опстајања и преживљавања, одржавање вере и наде за остварење слоборарских тежњи и циљева, била је она снага која се очувала, васкрсавајући повремено у значајније буне и устанке током тих векова. Значајну улогу у духовној и слободарској свести српског народа имале су мошти наших светитеља, посебно мошти Светога Саве у Милешеви. Оне су биле благовесник истине и правде дајући благослове на путу вековне борбе „За Крст Часни и Слободу Златну“ како се то у нашем народу схватало, разумевало и тежило. Наиме, у Светом Сави Срби су видели своју душу, част и савест, своју веру, истину и правду, и своју борбу, наду и слободу. То је сметало Турцима, посебно након устанка Срба у Банату 1594. године. Центар устанка је био око Вршца, а његов вођа је био Теодор Несторовић, епископ Вршачки. Српски устаници су нослили заставе са ликом светог Саве. Сазнавши за то, Синан-паша, албански потурчењак, је наредио да се донесе зелена застава Мухамеда из Дамаска да би је супротставио застави Срба. Након слома устанка, он је наредио да се мошти светог Саве из Милешеве пренесу у Београд, и као чин одмазде спале на Врачару 27. априла (10. маја) следеће, 1595. године. (Вођа устанка епископ Св. Теодор Вашачки је ухваћен, а потом је жив одран „на мех“, да би у стравичним мукама скончао.)

Мучења и зверска иживљавања Турака и њихових следбеника по вери и терору, српски народ је платио великом ценом. Огледала таквих зверствава током ропства под Турцима, између осталих је и Ћеле куле код Ниша о којој је остао запис француског путописца Ла Мартина. У њему наводи следеће: „Никог није било да ми објасни тај дивљачки споменик…. Више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме допрате у варош, рекоше ми да су то главе 15.000 Срба које је поубијао паша у последњем српском устанку.“5

Уколико данас имамо у виду ону визионарску опомену Светога Саве о исмаилћанској вери, односно исламу дату 110 година пре упада Турака на Балкан, и „његово“ спаљивање на Врачару 376 година касније, те однос екстремног дела муслиманског и шиптарског становништва током Првог и Другог светског рата, па и у ратовима на просторима Југославије од 1991.- 1999. године, које се уз злочине и геноцид, између осталог испољавало у рушењу, паљењу и сваковрсном скрвављењу српских цркава и манастира, и посебно разбијање и рушење надгробних споменика и гробаља, онда би васпитно и поучно било да се обележавање Дана Светога Саве, исти не веже уско и само за његову просветну, условно речено „школску“ и духовну садржину, већ и за ону додатну државотворну суштински дубљу и поучнију, коју је као Вожд са осталим Вождовима Народа Српског заслужио и има.

За њега се често каже да је био први српски националиста те је „националиизам Светога Саве“ био и остао образац, путоказ и смерница деловања бројних родољубивих организација, заједница, друштава, група и појединаца. Све њих кроз теразије части историјске вертикале Српства и наших славних великана и предака, веома јасно видимо, осећамо и препознајемо како на културној тако и на политичкој сцени данас.

 

Можда и следећи цитат поруке Светога Саве заслужује пажњу. Он каже: „Човек који Божијом милошћу управља српским народом треба да буде издвојен достојанством од других, са краљевском круном као ваш краљ. Ово ће послужити, ја то верујем, у вашу личну част и славу. Када се ово оствари, ја ћу онда да наставим да вам говорим о Божијој вери и вашем спасељу.“

Ваљало би имати на уму и овај савет и наук Светога Саве који има његов благослов, да би поред осталог преиспитали узроке и последице тешког стања у којем се већ један век налазимо. Сводећи обележавање Савиндана на прославу школских слава и балова у ужем смислу, и низ свечаних академија, научних скупова, округлих столова, трибина или приредби у ширем просветно-културном смислу, делује као недоречена снага његовог визионарског државотворног, отаџбинског, национаног, слоборадског и православног духа. У условима вишедеценијских и актуелних напада на све што је српско, са свеопштим кризама, неизвесностима и опасностима будућих времена, његова дела, као и дела осталих вождова и славних великана Српства је неопходно примерено, достојно и часно обнављати, бранити и јачати не само на пољу афирмације просветних и духовних, већ и осталих отаџбинских, односно државних вредности и интереса.

 

др Раде С. Н.Рајић

 

 

1 Опширније: Осам векова Хиландара, Лист манастира Хиландар на Светој Гори, свечано издање, с. 52.

2 Цар Душан је имао у виду велики свехришћански циљ који ће, већ тада се видело, бити угрожен најездом Турака из Мале Азије. „У српској историји су ратови увек били државни и национални, а никад верски или династички. И Душанова припрема да заузме Цариград имала је свехришћански циљ: да спречи прелазак Азијата у хришћанску Европу, због чега је и добио папину титулу капетана хришћанства.” (Јован Дучић, Сабрана дела – књига 4: Јутра са Леутара; Стаза поред пута, „Свјетлост”, Издавачко предузеће, Сарајево, 1969, с. 116.)

3 Н.Д. Издавач Источник, Издавачка установа Епархије канадске Српске Православне Цркве, Београд – Торонто, 2013.

4 Опширније: Миодраг М. Петровић, Законоправило Светога Саве о Мухамедановом учењу, Београд, 1977.

5 Опширније: Р. Дамјановић, Н. Томић, С. Ћопић, Сербија – српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора, Итака, Београд, 1997. с. 162.

237734
Данас
Јуче
Ова недеља
Прошла недеља
Овај месец
Прошли месец
Сви
163
193
1257
235245
3132
6771
237734
Ваш IP: 34.238.194.166
У Србији је 18.08.2019 11:46
Счетчик joomla