Годишњица пробоја Солунског фронта

solunski-front15.09.2014.- На данашњи дан, пре 96 година у 1. Светском рату започела је победоносна савезничка битка и коначан пробој Солунског фронта. Овај важан датум не само за Србију, „Патриотски фронт“ и друга удружења која негују традиције ослободилачких ратова обележили су полагањем венаца, трибинама и тематским изложбама.

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара и који се, преко Албаније на западу простирао све до Јадранског мора, Српска војска је пребачена већ на пролеће 1916. године, одмах после опоравка на Крфу. Са једне стране фронта били су француски, британски и српски војници, којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана (руска бригада је повучена после Октобарске револуције), док су их са друге линије, добро укопани у ровове, гледали немачки и бугарски војници. Укупан број на обе  стране је био приближно једнак (291 савезнички батаљон против 300 бугарских и 10 немачких батаљона), али су савезници имали значајну надмоћ у артиљерији (146 бугарско-немачких оруђа наспрам 580 савезничких). Српска војска се састојала од 147.000 људи, од којих је у борбеним јединицама било 124.000 војника и старешина. Међу њима је било и око 25.000 добровољаца из осталих српских земаља под окупацијом и оних који су пристигли из САД.

Већ 1916. српска војска је имала своје ватрено крштење на Кајмакчалану када је, после огромних жртава и борбе прса у прса са Бугарима освојила тај врх, планину Ниџа и град Битољ. Али, што због проблема на осталим фронтовима, што због става неких држава, пре свих Енглеза да је Солунски фронт споредно ратиште, а што због неуспешног уласка Румуније у рат, на страни сила Антанте операције су обустављене. Тако је, на жалост наших војника којима се журило кући и чији је морал због тога полако почео да опада на Солунском фронту, од 1916. до септембра 1918. углавном владало затишје. А онда је уследио расплет.

Serbs Corfu1916-1918-790x592Након више од две године рововских битака без значајнијих помака, у зору 15. септембра 1918. Врховни командант савезничких снага, француски генерал Франше де Епере издао је наредбу за напад, у коме је Српска војска одиграла главну улогу и који се убраја међу најуспешније операције Првог светског рата. Дан раније вршена је артиљеријска припрема дуж целе линије фронта. У незадрживом пробоју који је практично одлучио Први светски рат, српска пешадија је за 45 дана прешла 600 километара. Генерал Франше д’Епере записао је да ју је и француска коњица “једва сустизала”.

Српском војском је командовао, поред престолонаследника Александра и војвода Живојин Мишић. Основна идеја плана за офанзиву била је да се нападом српских армија у планинском пределу између Сушице и Лешнице изврши пробој непријатељског фронта на ширини од 30 километра, а затим брзом офанзивом, прошири фронт пробоја и енергичним напредовањем дође до линије - Демир Капија - Кавадарци.

У 5.30 часова, после снажне артиљеријске припреме, дивизије првог ешалона Друге армије под командом војводе Степе Степановића кренуле су у напад.

 

Распоред трупа на фронту

    • stepa•       Друга армија - војвода Степа Степановић на фронту: Сушица - Соко (17 км.). У првој линији: Шумадијска дивизија (десно крило), 17. француска колонијалана дивизија (центар) и 122. француска дивизија (лево крило). У другој линији: Тимочка дивизија, позади 17. француске дивизије, и Југословенска дивизија, позади 122. француске дивизије. На фронту ове армије било је укупно 351 оруђе. Према фронту ове армије била је цела 3 и део 2 бугарске дивизије.

       

      pbojovic•       Прва армија - генерал/војвода Петар Бојовић на фронту Соко - Лешница (16,5 км.) У првој линији: Дринска дивизија (десно крило), Дунавска дивизија (лево крило). У другој линији: Моравска дивизија, позади средине фронта. На фронту ове дивизије пласирано је свега 203. оруђа. Према фронту ове армије био је део 2 и цела 4 бугарска дивизија. На расположењу Српске Врховне Команде била је Коњичка дивизија која је стајала позади Моравске дивизије, и 12 тешких оружја на Флоци.

 

  •  
  • План напада – „Извршити пробој на делу фронта 2. армије између Камена и Сокола (9,5 км.), а затим ширити фронт пробојем у десно и енергичним напредовањем у правцу Демир Капије и Кавадараца. Прва армија потпомаже напад друге армије и енергично гони у правцу Црне реке. Трећег дана по предузетом нападу на фронту српских армија, извршити напад савезничким трупама код Дојрана, а деветог дана код Битоља, те да се фронт напада на српском фронту прошири на обе стране“.

 

Хронологија пробоја Солунског фронта

 

 

solfront215.септембар- У жестоким борбама Шумадијска дивизија заузима Слоново уво, Ветерник и Голу Рудину, а 17. француска дивизија је освојила ровове око Кравице. Непријатељ, појачан једним пуком врши три против напада на ову дивизију, али су сви напади одбијени садејством Шумадијске и Тимочке дивизије које нападају Борову чуку, коју и заузима Шумадијска дивизија и нападом на Облу чуку, коју заузима Тимочка дивизија. При крају дана француска дивизија потпуно заузима Кравицу, а 122. француска дивизија заузела је Добро поље и дошла у подножје Сокола. Прва армија, са десном колоном Дринске дивизије уз садејство 122. француске дивизије, напала је на Соко, али сви напади у току дана пролазе без успеха. Тада лева колона српске Дринске дивизије снажним пешадијским нападом на непријатељске ровове на фронту: Соко - Градешница у току ноћи између 15 /16. Септембра, ојачана француском дивизијом коначно заузима Соко. На тај начин, за првих 24 часа напада, заузета је цела прва линија непријатељских ровова на српском фронту, сем мањег дела на крајњем левом крилу Прве армије. Пред вече 15. септембра, обе дивизије, Југословенска и Тимочка, друге линије Друге армије изашле су испред дивизија прве линије, а српско – савезничка авијација је, и поред неповољних временских околности, извршила свој задатак у потпуности.

solfront116. септембар - Друга армија, у току преподнева заузима са Југословенском дивизијом Козјак (К1810), најважнију тачку друге непријатељске линије. Непријатељ предузима против напад и успева да поврати Козјак, али је убрзо следио снажан јуриш Југословенске дивизије, која је дефинитивно заузела ову важну тачку. Остале дивизије ове армије утврђивале су заузете положаје. Прва армија наставља да напредује, и то по тешком и неприступачном терену, и осваја једну за другом непријатељску утврђену линију ровова и продире пуних 15. км. За то време, Моравска дивизија из друге линије Прве армије избија на Козјачку косу и повезује се са Југословенском дивизијом Друге армије. Коњичка дивизија која је била у позадини Моравске дивизије, избија у ноћи између 16 и 17. септембра код Лабинице иза средине Дринске и Дунавске дивизије.

17. септембар - Друга армија, успева да савлада велики непријатељски отпор и избија са Југословенском дивизијом, уз садејство Моравске дивизије из Прве армије, на Кучков камен одакле продужава наступање ка Ђурковом камену. Тимочка дивизија осваја Тополац и прилази ка Студеној води. Све време пробоја 17. француска дивизија кретала се у позадини Југословенске, а Шумадијска у позадини Тимочке дивизије. 122. француска дивизија је задржана у рејону Доброг поља да би остала на располагању командантау савезничке војске. Прва армија, у јуришу терајући непријатеља испред себе, избија на линију: Кучков камен - село Мелници - село Бешиште. Коњичка дивизија је за то време стигла је до села Полчиште.

probojfrontasolun18. септембар - Друга армија, осваја са Тимочком дивизијом Блатац и надире ка Голупцу, а југословенска дивизија допире до линије: Мрежинче - Конопиште. 17 француска дивизија долази на Козјак, а Шумадијска на Тополац. Прва армија избија предњим делом на Црну реку од села Полошко па све до моста Разим беја, док Дринска дивизија, својим већим делом одлази у село Виглиште, да би била део армијске резерве. 18. септембра цела Коњичка дивизија је стављена на располагање Друге армије и она дејствује, са једном својом бригадом испред леве колоне Југословенске дивизије, а са другом бригадом испред Дунавске дивизије у правцу Бешиште - Разим беј.

19. септембар - Друга армија избија на линију: Радња - Бохул - Моклиште, док Прва армија заузима прелазе на Црној реци од Разим беја до села Полошко. Бугари су, да би се супроставили надирању Прве армије довукли знатна појачања, али нису успели да сачувају своје положаје.

20. и 21. септембар - Обе српске армије предузимају снажно дејство тако што Друга армија надирући ка Вараду, успева да пресече две важне комуникације: Ђевђелија - Скопље и Прилеп - Градско, а Прва армија левом обалом Црне реке, надире и даље на запад. Таквим дејством направљен је у самом центру непријатељског фронта тако дубок пробој да су и крила почела да попуштају. Непријатељ, чији се највећи део снага налазио у рејону северно од Битоља, нагло је отступао да би дошао до правца Прилеп - Велес. Истовремено је почео и да се урушава фронт у рејону Дојранског језера.

solunskifr322. септембар - Друга армија заузима Криволак, упућујући Коњичку дивизију у разбијању непријатеља који се у паници повлачио ка Штипу. Прва армија снажно напада на непријатељску комуникацију: Прилеп - Дреново - Градско. Приликом повлачења, непријатељске трупе су палиле сва своја складишта, али су нека од њих, и то у добром стању пала у руке Прве армије.

23. септембар - Друга армија осваја Градско, главно складиште непријатељске војске на прузи Скопље - Солун, а из Криволака надире ка Штипу, а Прва армија заузима теснац северно од села Дренова, и пресеца непријатељску комуникацију: Прилеп - Градско, а са фронталним деловима армије избија на комуникацију Прилеп - Велес.

24. септембар - Друга армија, прилази Штипу, а Прва армија избија на гребен планине Бабуне и надире ка Велесу.

25. септембар - Коњичка дивизија заузима Штип и наступа ка Церевом селу, док Друга армија избија на Овче поље, а Прва армија наступа ка Велесу.

26. септембар - Коњичка дивизија из Штипа напредује ка Кочанима. Друга армија остаје на Овчем пољу, а са једним одредом из Тимочке дивизије запоседа планину Градец у циљу осигурања десног блока фронта, до доласка савезничких трупа. Прва армија заузима Велес и креће се ка Овчем пољу ради успостављања везе са Другом армијом. У току дана Бугари шаљу своју делегацију са молбом савезничкој војсци за обустављање операција у наредних 48 часова. Генерал Франше д, Епере је одбио прекид операција, а Бугарима понудио предлог за капитулацију.

Serbs Corfu1916-1918-790x59227. септембар - Коњичка дивизија води борбу код Царевог села, а са једном патролом избија на српско - бугарску границу, док Друга армија и даље држи Овче поље, а Прва армија линију Велес - Свети Никола.

28. септембар – Обе српске армије наступају ка српско - бугарској граници на комуникацији: Куманово - Крива Паланка - Ђустендил.

29. септембар – Бугарска је у 23.00 часа потписала конвенцију примирја. Краљ Фердинанд је абдицирао и отишао у изгнанство четири дана касније.

30. септембар - У подне према конвенцији од претходног дана су обустављена сва непријатељства.

У овом тренутку британска војска је скренула источно према европском делу Османског царства, док су српске и француске снаге наставиле на север. Уз британску војску близу Истанбула и без значајнијих турских снага да је зауставе, турска влада је затражила примирје 26. октобра (Енвер-паша и његови сарадници су неколико дана раније побегли у Берлин). Српске и француске снаге су ослободиле Србију и савладале отпор немачких дивизија које су покушале да зауставе њихова напредовања. Београд је ослобођен 1. новембра, а 10. новембра д'Еперева војска је прешла Дунав и спремала се да уђе у средиште Мађарске када се рат коначно завршио. Гроф Ђула Карољ, који је предводио Oslobodjenje-Beograda-u-Prvom-svetskom-ratuреволуционарну мађарску владу, је дошао у Београд и затражио примирје. Српска војска је у међувремену наставила гоњење непријатеља и ослободила околне земље бивше Аустроугарске, које су потом укључене у нову заједничку државу – Краљевину Срба Хрвата и Словенаца (касније Југославија), проглашену у Београду 1. децембра 1918. године. Као последица Првог светског рата чак четири велике империје које су, на овај или онај начин вековима постојала, престале су да постоје – Аустро-угарска, Турска, Русија, Немачка, а формиран је низ нових националних држава, међу којима и поменута Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

 

zejtinlikСрбија је у том рату укупно изгубила  1.247.435 војника и цивила (28 одсто), што је процентуално највећи број жртава свих учесница рата. У пробоју Солунског фронта страдало је преко 8.000 српских војника и старешина, чији је највећи број сахрањен и данас почива на Српском војничком гробљу на Зејтинлику у Грчкој.

 

  •  
  • vojvodamisicВојвода Живојин Мишић:„Сви команданти, командири и војници треба да буду прожети идејом, од брзине продирања зависи цео успех офанзиве. Та брзина је у исто време и најбоља гаранција против изненађења, јер се њоме постиже растројство непријатеља и потпуна слобода у нашим дејствима. Треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница људске и коњске снаге. У смрт, само не стајте! С непоколебљивом вером и надом јунаци напред у отаџбину!“
  • Француски маршал Франше д'Епере-„Операције се морају успоравати јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред.“
  • Немачки цар Вилхелм II- „Шездесет две хиљаде српских војника одлучило је рат. Срамота!“
  • Француски Маршал Франше д'Епере-„То су сељаци, скоро сви. То су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива... Али, дошао је рат. И, ето, како су се намах за слободу земље ти сељаци, без напора, претворили у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих. То су те сјајне трупе, створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио, раме уз раме са војницима Француске, у победоносну слободу њихове отаџбине...“
  • Роберт Лесинг, министар спољних послова САД- "„Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА.“

    Када је пробијен Солунски фронт после многих битака на Кожуфу и Кајмакчалану, иако физички потпуно исцрпљен и измучен многим недаћама које је донео страшни светски рат, српски војник је, у жестоком и невиђеном јуришу, кренуо са југа, долином Вардара, висовима и пољима, кланцима и чукама, разним пречицама за које је само он, у инстинкту за одржањем, знао - према северу, „тамо далеко“, како се певало у носталгичној песми, где му се налазио родни крај, „мила Србија“.

Један француски официр у својим сећањима је записао:
„Био је то невиђени маратон француске коњице и српског пешака, у коме је победио српски пешак.“
Шта га је то тако, после пробоја фронта, терало према северу?
Српски војник је кренуо у жесток јуриш не само да из отаджбине протера непријатеља, него да што пре, после четворогодишњих патњи, стигне до свога дома, своје породице и добро знаних, а тако драгих слика земаљског шара које је стално носио у себи - села, паланке или града; свога гаја, шљивика или своје улице, а изнад свега својих најближих укућана - шта је било са њима под мрском окупацијом и да ли су патње и злостављања преживели.
Хроничари „јуриша после јуриша“ записали су и ово:
„Био је то са југа Балкана према северу незапамћен стампедо, незаустављива бујица људских тела, која јуриша претичући једна другу. У српском војнику се пробудила непозната и неисцрпна снага, и српски пешак је на сваком месту претицао француску коњицу, и сваку врсту тадашње превозне технике; у малим и великим токовима, попут бујице коју ништа није могло зауставити, српска пешадија је сукала долином Вардара и Мораве...“
И Француски официри су се дивили и чудили снази коју је поседовао српски војник у завршној офанзиви, у пробоју и, нарочито, после пробоја Солунског фронта када је незаустављива сила кренула са југа на север. У једном дневнику стоји и ова оцена:
„Српски војник је породичан и осетљив на родни крај, завичајно небо и земљу. Поред неизмерних мука кроз које је прошао у овом рату, њега је стално мучила још једна, за њега, такође, велика и неизмерна мора, која се зове - носталгија - мало позната или непозната у нашем Западном свету...“
А, управо носталгија у завршници великог рата била је снага која је српског војника подстакла и дала му надахнуће да огромно растојање - у пуној ратној опреми, у непрестаном, даноноћном и брзом кретању - пређе од југа до „Србије миле“ - да што пре дође до најдражих и најмилијих - родитеља, браће и сестара, жена и деце - села, њива и шљивика од којих је био неумитношћу одвојен пуне четири године, а неки и по седам година - од почетка Првог и Другог балканског, па до краја Првог светског рата.
Када је обележавана десетогодишњица (1928), па двадесетогодишњица (1938) пробоја Солунског фронта и краја најстрашнијег рата кога је икада свет до тада запамтио - још живи српски војници, са свежим сећањем, у различитим анкетама, замољени су, поред осталог, да сведоче и о томе како су стигли дому своме и у каквом су га стању затекли; какав је сусрет био са најрођенијима и најдражима.
Аутентичне приче о повратку ратника после пробоја Солунског фронта стизале су са свих страна. Калиграфије читљиве и нечитљиве, али речи истините и уверљиве, писане срцем и успоменама које се до краја живота нису могле избрисати и заборавити.
ЧЕЖНјА за завичајем, најмилијима и отаджбином изражена је и кроз песму „Тамо далеко“ - најпопуларнију и најчешће певану у далекој туђини - појединачно и колективно.
Ево, најпре, неколико детаља из сећања Ивана Милошевића, који је био редов Моравске дивизије.
„... Рођен сам у мачванском Прњавору. Баш смо жњели жито у великој моби - година је била берићетна и обећавала добар род који ћемо, надали смо се, јести у миру и здрављу из пуних амбара - када су предвече одјекнула звона на нашој сеоској цркви и када се селом понео глас: 


ПОЧИЊЕ велики рат. На нашу отаджбину, да нас затру и униште наше домове, фамилије, воћњаке, њиве - кренула је велика и моћна аустријска царевина. Исте вечери је по селу прошао добошар и на сваком ћошку и у засеоку много пута, већ промуклим гласом, објавио: „Браћо Србљи, браћо војници, одмах крените на своја ратна одредишта да бранимо отаджбину од мрског злотвора, који хоће да нас затре...“
Из сећања Ивана Милошевића наводимо и ово:
„... У рат смо пошли одмах, прошли кроз велике и страшне муке, страдања и изгибенија. Ја сам се из велике војске вратио 1919, с пролећа, и то су били најтежи дани у моме животу. Све изгорело, родно село - Прњавор - у згаришту, нагореле рушевине. На спаљеном огњишту нашао сам само брата од стрица, Михајила. Жена ми је умрла од глади, а ћерка од шеснаест година на материном гробу пресвисла од туге, глади и изнемоглости... Кућа, шљивик, ограда - све сравњено са земљом и затрто. Када смо се на затртом огњишту срели Михајило и ја заплакали смо као сирочићи. Рат сам и изгибенија прошао, али сузу лако нисам пуштао. А, сада срце више нисам могао да стежем... Из наше куће у велику војну кренуло је петорица браће, а вратила се само нас двојица - Михајило и ја. Он ми је тада рекао:
- Ево, Иване, од наше препуне задружне куће и препуних амбара није остало ништа.
И Михајило још гласније зајеца, јер су му непријатељи убили три малолетна сина...
Иван Милошевић дрхтавом руком и једва читљивом калиграфијом у свом сећању је дописао и ово:
„И тако се све заврши. То је нама немилосрдни рат донео. Сваку стопу ове земље ми смо по сто пута крвљу залили. А то знају да цене само они који су ратовали, губили главе и враћали се на пуста згаришта својих домова и затртих и подељених фамилија...“

(Љубомир Тешић /1935-2008./-„Маратон српских јунака“)

 

226902
Данас
Јуче
Ова недеља
Прошла недеља
Овај месец
Прошли месец
Сви
53
145
198
225424
6694
6430
226902
Ваш IP: 34.228.185.211
У Србији је 25.06.2019 03:28
Счетчик joomla