Битка за Кошаре

Bitka-na-Kosarama09.04.2014.- На данашњи дан, пре 15 година у реону граничног прелаза Раша Кошарес (алб. Beteja e Kosharës) на граници СРЈ и Албаније, започела је једна од најопсежнијих и по жртвама најкрвавијих операција у одбрани земље од НАТО агресора и албанских сепаратиста. Циљ напада из Албаније ( операција „Стрела“) од стране УЧК, регуларне војске Албаније и НАТО-а је био копнена инвазија на Косово и Метохију и пресецање комуникације између јединица ВЈ у Ђаковици и у Призрену. Како су положаји непријатеља били на већој надморској висини од положаја ВЈ, а сама караула на изузетно неповољном месту ова локација је одабрана као један од праваца продора. УЧК (ОВК) је успела да заузме караулу Кошаре, а снаге одбране су повучене због јаке артиљеријске подршке војске Албаније и дејства НАТО авијације. Ипак, Војска Југославије је спречила даљи продор и стварање комуникације за копнени коридор пешадијским и оклопно-механизованим снагама непријатеља у дубину. Битка је са већим или мањим интензитетом трајала до самог завршетка операција, 10.јуна 1999.  

vjkosare1Званичне информације ВЈ говоре да је у рејону Кошара било око 2000 припадника Војске Југославије из састава 125. и 549. Моторизоване бригаде, 63. Падобранске и 72.специјалне бригаде као и делова Приштинског корпуса и добровољаца , да је погинуло 60 припадника ВЈ, међу њима и руски добровољац Булах Глебович, да их је 150 рањено, а уништено је и једно борбено возило.

На другој страни било је 15000 припадника УЧК, артиљеријске јединице војске Албаније уз авио подршку НАТО.  Погинуло је 150 албанских терориста (незванично два пута више ), 300 их је рањено, а уништено је и пет тенкова. Идентификована су и три страна држављана који siptarikosareсу били на страни и у редовима УЧК, два из редова НАТО алијансе: Француз Арнорд Пјер (1971.) и Италијан Франческо Ђузепе Бидер (1961.), као и добровољац у редовима УЧК Алжирац Мурад Мухамед Алија. У то време НАТО је у Албанији имао 12.000 војника (више хиљада албанских добровољаца из САД), 30 тенкова и 26 хеликоптера “Апач”. Обуку и непосредну команду над терористичким извиђачким снагама вршили су припадници британског САС-а и америчких „Зелених беретки“.

 

На православни велики петак 9. априла 1999. године у три часа ујутру почела је масовна артиљеријска паљба са албанске стране на караулу Кошаре: топовима, хаубицама и артиљеријским бацачима, уз учешће француске Легије странаца. Напади су ишли у три правца: Раша Кошарес, Маја Глава и караула Кошаре. Према караули Кошаре кренуло је 1500 припадника УЧК. На караули и око ње било је само 200 припадника Војске Југославије (званичан податак ВЈ). Овај део границе обезбеђивао је 53.гранични батаљон из Ђаковице са придодатим јединицама. Крвава битка је трајала током целог дана са великим губицима, поготову са стране нападача. После подне је ОВК заузео врх Раша Кошарес и одмах прешао у дефанзивну тактику. То му је такође омогућило да донесе неколико артиљеријских оруђа до тог врха.

Битке су се наставиле целе ноћи све до јутра следећег дана. Тада је уз помоћ артиљерије ОВК заузео Маја Главу и наставио гранатирање карауле Кошаре, а војници ВЈ су морали да напусте караулу поподне. Око 19.00 припадници ОВК су ушли у напуштену караулу и унапред припремљене телевизијске екипе (амерички Си-Ен-Ен и британски Би-Би-Си) су одмах пренеле слику у свет. Припадници ВЈ су се повукли према другој линији одбране изнад карауле. Те позиције су биле лакше за одбрану. Током следећег дана су стигла и појачања за Војску Југославије у људству и у артиљеријском оруђу. Једна група припадника ОВК се налазила изнад позиција ВЈ да би ометала и пресецала комуникације, и успела је да уништи једно борбено возило.

Током ноћи, ОВК је напао позиције ВЈ на врху Опљазу, покушавајући да сломи отпор војника ВЈ, али сви напади су одбијени уз велике губитке, иако су имали подршку албанске артиљерије.

Следећих дана ОВК је покушавао да сломи отпор друге одбрамбене линије ВЈ али ни ти напади нису имали успеха. ВЈ је довела специјалне јединице, ратне ветеране, као и неколико артиљеријских оруђа.

 

Реорганизација положаја Војске Југославије и контранапад

 

Албанска артиљерија наставила је да бомбардује позиције ВЈ са Маја Главе и Раша Кошареса. Команда ВЈ је одлучила да изведе изненадни контранапад. На дан 14. априла војници ВЈ кренули су у напад на Маја Главу. Растојање између два противничког положаја није било веће од 50 метара. ВЈ није успела комплетно да заузме Маја Главу, али је прекинула албанско артиљеријско деловање са тог врха. На Маја Глави фронт је стабилизован до краја рата, без икаквих промена на линијама.

Током априла на Раша Кошаресу није било никаквих промена на линијама фронта али су обе стране трпеле значајне губитке. Војници ВЈ од артиљеријског деловања, а Албанци од неуспелих јуриша да сломе одбрамбену линију ВЈ.

Почетком маја изведен је неуспели напад наших снага са циљем да се поврати караула Кошаре. Жестока артиљеријска ватра спречила је тај покушај. Нови покушај изведен је 10. маја, уз подршку два тенка Т-55 у офанзиви на Раша Кошарес. Када су тенкови прошли преко терена који је био готово непроходан за борбена возила, успели су да заузму мање од 100 метара територије, али је ОВК још увек држао Раша Кошарес. Током ноћи између 10. и 11. маја НАТО авијација је дејством касетним бомбама нанела губитке ВЈ убивши 8 војника и једнога официра а ранивши преко 40. То је омогућило ОВК да одбије снаге ВЈ са те позиције на почетну. Током средине маја извршен је пробој ка врху Мрчај од стране припадника треће армије Приштинског корпуса који је био одлучујући у савладавању непријатеља. У духу најславније традиције, наши војници јуришали су на положаје агресора улазећи у борбу прса у прса са узвицима „Напред“ и „Ура!“ Након беспоштедне борбе, врх је коначно заузет. Команда НАТО схвата да мора употребити све ресурсе и, ради подршке својим јединицама које напушта борбени морал, у сукоб убацује своје тенкове. Но наши војници за кратко време уништавају пет тенкова алијансе. Тиме је практично спречена даља тенковска офанзива и продор непријатеља у дубину Косова и Метохије. Ускоро је ОВК морала да се повуче са тих позиција, а ВЈ је преузела тактичку предност на терену за координацију артиљериске ватре. Тај успех ВЈ је дозволио стабилизовање терена и задржавање нападача ван линија одбране. Крвава битка на Кошарима трајала је све до 10. јуна без великих промена.

У реону Кошаре терористичким снагама ОВК командовали су Агим Рамадани, који је погинуо, Селим Ђекај и Рамуш Хајрадинај. 

320124
Данас
Јуче
Ова недеља
Прошла недеља
Овај месец
Прошли месец
Сви
129
310
1872
316024
7471
6663
320124
Ваш IP: 18.207.254.88
У Србији је 31.05.2020 08:19
Счетчик joomla