четвртак, 25 децембар 2014 13:38

Српски језик наша отаџбина

471412 poklon-radomira-baturana-konzulatu-chirilica-olgice-stefanovich f22.12.2014.-Торонто- У Генералном конзулату Републике Србије у Торонту промовисан је нови двоброј часописа за књижевност и уметност "Људи говоре", који излази два пута годишње, као и књига песама Радомира Батурана "Дамарице". Истовремено , отворена је донаторска изложба графика Олгице Стефановић из серије "Моја ћирилица" (од сваке продате графике половина средстава иде за часопис "Људи говоре").

Било је то, заправо, вече посвећено српској култури, књижевности и језику на којој је још једном указано колико су српска култура, језик и писмо-ћирилица, угрожени небригом, непоштовањем, прихватањем туђег и несхватањем или намериним занемаривањем чињенице да је писмо код једног народа, "и ако се избгуби тај код, ми више нисмо исти народ".
О часопису и "Дамарицама" разговарали смо са др Радомиром Батураном, једним од оснивача и покретача "Људи…" и тренутним оперативним уредником за дијаспору, књижевником, есејистом.
Окупили сте, рекла бих, водеће српске интелектуалце са свих страна света око часописа, па ипак, увек кубурите са новцем за издавање. Зашто је то тако? Зашто је и данас тако тешко бавити се "говором душе", а не потребама тела и сујете?


- Уредништво овог часописа, његове сталне и повремене сараднике краси слобода мишљења и изражавања. Потпуно су независни у свом изразу и манифестовању својих схватања. Циљ нам и јесте да повезујемо нову српску интелектуалну елиту, у нади да ћемо изградити српско становиште и српски културни план код ње и у српском народу. Окупили смо малобројне читаоце са свих континената. Али нисмо превише оптимистични, нити су резултати за хвалу. Код Срба у логорском 20. веку, како је говорио Кијук, и у овом либералном, лажном , подваљивачком 21. веку, материјалистички идеал загосподарио је и у нашем народу.

"Србија је на робији" како пева наш савременик Петар Пајић. Медији су у рукама странаца, капитал је у рукама странаца, партије су моћних сила извршиоци, притворни интелектуалци седе у највишим националним културним институцијама који и не размишљају са српског становишта, а камоли да праве српски културни план. Притворни су и учитељи и официри и попови, "а народ покраден, а народ пуст".
Наше југословенске генерације Срба, најчешће су само вербални Срби којима је остало само име од старих Срба. За каријеру, новац, престиж.. продају се. Гасе им се сви национални часописи, све националне институције… њих се то не дотиче. Књиге и часописе не читају јер читају "поруке" на интернету….А наш је часопис књига за књижевност и културу, још на два језика (енглеском и српском) и на преко 300 страна, у 20 рубрика из свих области културе, са 20 уметничких репродукција у пуном колору. А "модерни" смо једино у дизајну. Све то "модерне" оклопнике у лименим аутима не интересује. Са часописом се не може купити кућа, са књигама се не може "бити тежак миллион". Потонули смо у материјалистичком идеалу, а наше генерације нису ни знале, ни имале хуманистички идеал. Ми смо или Југословени, или Канађани. Или грађани света, а само вербално Срби. Ето вам довољно разлога зашто кубуре и гасе се сви српски часописи за културу и уметност. Таблоиди цветају.


Откуд Дамарице као наслов ваше књиге и шта то, заправо, значи?


- У ствари, дамарице су унутрашњи знак. Лелуј и трептај који се јавља и буди моју инспирацију да поводом неког догађаја, дешавања, збивања запишем лисрски запис у свој роковник. Дамарице јесу мој смишљени деминутив који сам направио од народне речи дамар за туђицу "пулс". Свакако, у мојим песмама "дамарице" немају значење пулса, него метафизичког тајанства из мене које ме покреће да се лирски изразим поводом збивања у спољашњем свету. Дамарице ме никада нису изневериле. Оне ме мотивишу и да делам како делам: одлучно и непоколебиво, често жестоко. Дамарице су и мој највернији саговорник, нелицемеран-никада нису "шарена лажа".

Има у вашим песмама и јада и једа, и муке и огорчења, рекли бисмо и живог националног осећаја. Данас није модерно бити "национални песник", поготову не "борац" за очување свог језика. Па ипак, ви се ту не двоумите?


- Сваки борац и бранитељ слободе, свог огњишта и свог личног печата и кода народа
пролази трновит пут. Философија православног хришћанства учи нас да су то искушења кроз која пролазимо да бисмо се жртвовањем прочистили, ојачали и изградили боголику личност, са интегритетом, људским и интелектуалним поштењем и божанским осећајем слободе и правичности. У томе је основна разлика у етици верујућих и неверујућих људи….. Онолико колико си спреман на жртву, толико и вредиш. Због таквог схватања искона, човека, живота и света у мојим песмама има патње, јада и једа, али и сазнања да је патња једино племенито осећање. Када би се људи опомињали на смрт често, мање би било зла и патње међу њима и у њима.А што се тиче "бити модеран" или "постмодеран", то су само форме, само техника писања и живљења. У мојој поетици, тј. естетици и етици, не сматрам то предностима, самим по себи, ако та форма не заогрће универзалну суштину".


Дуго већ живите у емиграцији. Откуд та потреба да тако дубоко будете повезани са ткивом свога рода и језика, као да нисте ни отишли из Србије?


- Понео сам своју суштину са собом, од које се, ни из којих разлога не одричем. Отаџбина Србија остала је у мом битију, у мојој суштини и мојим визијама, а визије су важније од стварности за сваког ствараоца. Уз то, српски језик и српска књижевност  су и моја професија, дакле занат и мој хоби. Пошто знам да је језик печат народа, а писмо његов код чувам их и браним као зеницу ока свога. Овде, у доборовољном бекству српски језик и писмо су моја отаџбина. У свим својим делањима и манифестацијама и оствареним делима полазим са српског становишта јер знам да то исто раде сви мислећи и етични људи у другим народима. И ја са њима немам проблема, напротив, одлично сарађујемо јер различите суштине једни у другим

поштујемо- каже др Радомир Батуран.


На бранику ћирилице


олгицастефановићОлгица Стефановић као одговор на угроженсот српског језика и ћирилице ствара графике у циклусу под називом "Моја ћирилица". Она, и као личност и као уметник, по речима др Батурана, живи живот идејом патриотском и националном.


Интелектуална елита


Главни и одговорни уредник часописа "Људи говоре" је Мило Ломпар, а у уредништву су још Владимир Димитријевић, Радомир Батуран, Александар Петровић, Жељко Продановић, Небојша Радић, Рајко Радојевиц и Жељко Родић. Никол Марковић-Стојановић и Александар Пекић су уредници енглеске секције. Часопис који траје седму годину од прошлог септембра издаје Српска национална академија из Торонта. У представљању часописа и књиге "Дамарице" учествовали су др. Радован Батуран, Душица Ивановић, песник и критичар и Младен Обрадовић глумац.

 

 

Ишчашени Срби


- Имам проблем са лицемерима, лажовима и људима без интегритета који су се одрекли своје суштине зарад каријере или материјалног богатства. Посебно је то проблем са Србима који су се одрекли свога језика, писма, вере и традиције, а прихватили наднационално југословенство као своју националну припадност, печат југословенског српскохрватског језика као тапију свога народа. Туђе, југословенско, латинично писмо као свој код. Они јесу ишчашени из своје суштине, немају Отаџбину у себи, односно њен печат и код (језик и писмо) јер су побегли од своје сопствене суштине, а то паметан човек, који мисли на своје ментално здравље, и на интегритет своје личности и свог потомства не чини, сматра наш саговорник.

 

 

Извор: http://www.vesti-online.com/Dijaspora/drzava/Kanada/Vesti/457939/Srpski-jezik-nasa-otadzbina

 

155082
Данас
Јуче
Ова недеља
Прошла недеља
Овај месец
Прошли месец
Сви
287
171
2119
151388
4482
6475
155082
Ваш IP: 54.198.126.110
У Србији је 18.08.2018 16:15
Счетчик joomla