Београд,05.10.2016- Данас се навршава 16 година од 5. октобра 2000. године када је, након масовних демонстрација присталица Демократске опозиције Србије (ДОС), с власти отишао дотадашњи председник СРЈ Слободан Милошевић. Масовна окупљана грађана, на позив лидера ДОС-а, уследила су пошто је Изборна комисија оспорила победу кандидата ДОС-а Војислава Коштунице на изборима 24. септембра. За централно место протеста одређен је простор испред здања Дома Народне скупштине.Лидери ДОС-а инсистирали су да је Коштуница већ у првом изборном кругу победио противкандидата Милошевића, док је Изборна комисија саопштила да је кандидат ДОС-а освојио 49 одсто гласова, због чега је најављен наредни круг гласања. ДОС је то одбацио, и уследио је позив грађанима на протесте, као и на генерални штрајк који је кулминирао протестом рудара у Колубари.
Паралелно с председничким изборима тог септембра 2000. одржани су и избори за тадашњу Савезну скупштину и Скупштину Војводине и на свима је надмоћно победио ДОС.
Протест који је затим одржан у центру Београда био је најмасовнији од почетка 1990-их година, мада постоје опречна тумачења броја присутних.
Између осталог, у српску престоницу су тог дана, 5. октобра, дошли организовано и масовно грађани из унутрашњости који су подржавали тадашњи ДОС. Иако је полиција настојала да некако заустави или омете колоне које су се упутиле ка Београду, све су блокаде на крају биле пробијене. Масовни упад демонстраната у здање тадашње Савезне скупштине, у више таласа, уследио је негде после 15 сати, када је заузета и оближња полицијска станица у Улици мајке Јевросиме, у којој је било смештено одељење МУП-а за општину Стари град. Паралелно је у више налета дошло до напада на оближњу зграду РТС-а, где је запаљено приземље, а пожар се проширио и на спрат. Између осталог, из правца Таковске је до платоа између Скупштине и зграде РТС и Поште пристигао и конвој оклопних возила, у којима су, како се касније сазнало, били припадници Јединице за специјалне операције Службе државне безбедности, али они нису интервенисали. Такође, војска СРЈ није изашла на улице како се очекивало.
Милошевић се коначно током наредног дана обратио јавности када је саопштио да је претрпео изборни пораз, чему је претходио његов разговор с Коштуницом. Коштуница је 7. октобра 2000. положио заклетву пред посланицима Савезне скупштине, који су заседали у Сава центру. Према тада саопштеним званичним подацима, Коштуница је на септембарским изборима 2000. године добио 2.470.304, односно 50,24 одсто гласова, а Милошевић 1.826.799, или 37,15 одсто гласова.

Током петооктобарских демонстрација повређено је више од 60 грађана, а двоје је изгубило живот - Јасмина Јовановић која је погинула након што је пала под багер и Момчило Стакић, који је доживео срчани удар. Децембра исте године уследили су ванредни републички избори, на којима је ДОС освојио готово две трећине гласова.

 

Које су „тековине револуције"?

 

Смена „мрског диктатора", доказано потпомогнута новцем и логистичком подршком западних обавештајних служби, као и јасна улоге у својеврсном пучу НВО „Отпор", бројна (никада процесуирана) кривичних дела пљачке, насиља (паљење зграде Народне скупштине, РТС, пљачка уметничких дела, трговина, оружани упад у Народну банку, отимање оружја из полицијске станице итд.), једно погинуло, једно умрло лице и на десетине повређених је „колатерална штета" читавог процеса смене власти.
Она истинска је, народски речено: „Џабе смо кречили".
Сујете окупљених лидера ДОС-а, довеле су до брзог раскола и тражење интереса парцијалних, партијских и западно-обавештајних кругова. Већина грађана, данас може да констатује да је држава, стање јавних али и личних финансија, степен медијске слободе, могућност лакшег запошљавања, ниво корупције, квалитет здравствене заштите... далеко од свега онога што су желели 5. октобра 2000. године. И због чега су протестовали читавих 10 година раније.
Одмах на почетку Србију је задесила стара бољка странчарења и сукоба двеју главних партија у коалицији— Демократске странке на челу са Зораном Ђинђићем, првим постмилошевићевским премијером и Демократске странке Србије са Војиславом Коштуницом, новим председником Савезне Републике Југославије. Чинило се као да је једино што раде— да траже или монтирају прљавштину једни о другима. Први већи сукоб било је хапшење а затим испоручивање Слободана Милошевића суду у Хагу, затим је уследио драстичнији раскол после убиства припадника ресора Државне безбедности Момира Гавриловића, онда одузимање мандата у републичкој скупштини, а потом и побуна Црвених беретки. Три године после промена, 12. марта 2003. убијен је испред Владе Србије премијер Србије Зоран Ђинђић, а у држави је уведено ванредно стање. За разлику од Милошевићевог периода, тада се први пут јављају и незванични центри моћи којима, доиста, и медији приписују већу снагу него што су је реално имали. Кабинетско вођење државе и ванинституционални задаци правдани су неопходношћу брзог реаговања и решавања проблема. Суштински, све то је довело до тога да ни дан-данас Србија нема изграђене институције. Корупција, на коју су сви пре револуције били кивни, као да је под утицајем оваквих радњи узела још више маха. У годинама после 5. октобра 2000. настављена су условљавања са Запада и константно померање циљева које и даље траје, расписан је референдум, а потом и проглашена самосталност Црне Горе, уследило је једнострано проглашење независности Косова и Метохије, и најзад светска економска криза, која је, иако су је неки тадашњи министри видели као српску шансу, захватила и Србију.
Врхунац економије мерен стањем БДП-а и јавног дуга била је 2008. година, последња предкризна година. БДП је достигао 33,7 милијарди евра, док је јавни дуг био на нивоу од око 28 одсто БДП-а. После удара светске економске кризе кренуло је масовно задуживање, па је сада јавни дуг достигао 75,5 одсто БДП-а. 2015. године је БДП достигао износ од 24,8 милијарди евра. Иако је јасно да је најјачи економски раст био у периоду 2004-2008, остаје чињеница да је индустријска производња падала у неким од тих година. Што се тиче придруживања Европској унији, Србија је пред отварањем првих преговарачких поглавља која се ускоро најављују, али се ни то са сигурношћу не може терминолошки одредити. Једина стварна корист коју су грађани осетили од процеса придруживања укидање визног режима за грађане који желе да путују у земље ЕУ. Јавни сектор, на који су пре 5. октобра 2000. сви кукали и замерали да је Милошевић позапошљавао своје гласаче, увећан је неупоредиво. Свака партија која је преузимала неки део државне администрације доводила је своје људе на чиновничка места, а оне постојеће није отпуштала. Направљена је формална медијска стратегија и РТС је неколико година после промена проглашен за јавни сервис, а држава је поделила још пет националних фреквенција емитерима. Основан је већи број радио-станица и дневних листова. Међутим, све то није упристојило медијско извештавање, нити је поспешило слободу говора и омогућило критику власти. У медијима више нема (финансијске) полиције, али зато главну реч воде агенције за оглашавање које послују према "буразерском", а не према тржишном моделу. Наиме, највећи део новца за рад и одрживост медија долази од огласа, а за протеклих 16 година агенције за оглашавање биле су или блиске властима или је свака власт била блиска са њима. Тако су медији и уредници за ових 16 година постали више него кооперативни са свим политичким гарнитурама које су се мењале. А нема ниједног политичара на српској политичкој сцени који није био на власти или у власти од 2000.
Све у свему, сви који су прижељкивали „6.октобар" нису га дочекали, у овом или оном смислу. Србија није напредовала у смислу жеља и прокламације тадашњих нових власти и већине грађана. Утицај западних сила је све већи и пресудан, суверенитет и територијални интегритет је још упитан.
16 година наде се продужава за неки други период. Нада „умире последња".